Friendlys

Marketing na srpski način

Ovaj tekst je prvenstveno bio zamišljen kao nastavak teksta „Marketing a la francais“ i trebalo je da opiše događaj koji se desio neposredno posle objavljivanja tog članka, ali odustao sam od objavljivanja tog teksta na nagovor koleginice koju izuzetno poštujem.

Ukoliko ste pročitali originalni tekst, slobodno preskočite ovaj deo. Ukoliko niste celokupan tekst možete naći ovde, a sledi i kratki rezime:

  • Jedna od najboljih vinarija sveta je uložila nekoliko desetina hiljada eura da bi dovela najbolje studente vodećih svetskih poslovnih škola (Harvard, Cambridge itd.) i napravila takmičenje koje se odnosilo pre svega na poznavanje vina.
  • Ideja da se takvo takmičenje održi je potekla usled činjenice da današnje generacije znaju mnogo manje o Bordeaux-u, jednoj od najboljih vinskih regija na svetu, u odnosu na starije generacije.
  • Cilj ovog takmičenja je bilo pre svega upoznavanje STUDENATA iz najboljih škola na svetu, sa vinima ove vinarije.
  • Vinarija je ovo organizovala sa nadom da će ti studenti jednog dana postati vodeće ličnosti u nekim od najboljih kompanija sveta i da će tada birati prvenstveno njena vina.
  • Ukratko: Uložili su desetine hiljada eura na smeštaj, hranu, vina i prevoz studenata, kao i adekvatne nagrade (povratna karta prvom klasom za pobednika, kao i boce vina) za koje nisu sigurni da će im se IKADA vratiti, ovde nema računjanja ROI (return on investment), ovde se postavlja pitanje da li će se IKADA vratiti!

Tako to rade na Zapadu, a ovo što sledi je događaj inspirisan marketingom na srpski način i nema preterano veze sa vinom.

Neposredno pred moj put u Ameriku, u maju prošle godine, moje drugare i mene posetile su drugarice iz Novog Sada i naravno, kao dobri domaćini, hteli smo da ih izvedemo malo po Beogradu, koji ionako dobro poznaju.

One su htele da idemo do Skadarlije – čuvene boemske četvrti – da bi posle produžili negde dalje.

Posle njihovih (višečasovnih) priprema, konačno smo bili spremni oko 15 minuta posle ponoći, malo kasno za Skadarliju, ali smo pretpostavljali da i dalje ima mesta negde.

Skadarlija je inače prepuna kafana i na početku ima i nekoliko kafića. Počeli smo od „Red„-a na vrhu ulice, koji je nažalost bio (pre)pun i u koji nismo ni probali da uđemo.

Ništa, prešli smo prekoputa u „Dva Jelena“ gde nam je rečeno da nema mesta za nas petoro, osim ako nećemo da jedemo (u pola jedan ujutro!). Kafana je bila polu-prazna ili polu-puna, u zavisnosti od toga da li ste pesimista ili optimista.

Prilično iznenađeni činjenicom da nas konobar odbija u pola jedan ujutro, u doba ovakvog prosperiteta za sve ugostitelje, nastavili smo dalje.

Sledeća kafana, ista priča, 2-3 prazna stola i parafraziram: „Nema mesta osim ako ne želite da jedete“.

„Ništa, ako oni neće moj novac, sledeća kafana će sigurno hteti“.

Pet kafana kasnije i pet manje-više identičnih priča polako je počelo da utiče na moje strpljenje – kao neko ko se bavi hotelijerstvo/ugostiteljstvom nije mi bilo jasno odakle im pravo da odbijaju goste – ili SVE kafane stvarno toliko dobro da im još pet gostiju nije potrebno ili nešto ovde nije u redu.

Friendlys
Toksičan pristup poslu može dovesti do ovakvog znaka.

Ukoliko me sećanje služi, došli smo do „Putujućeg glumca“ gde nam je rečeno isto, prvi put sam doduše i odgovorio jer sam do tada puštao mog mnogo više diplomatski orijentisanog prijatelja da priča.

„Stvarno mi nije jasno odakle vam pravo da birate goste i još da ih obavezujete da jedu u pola jedan ujutro?!“

„Nije do mene druže, gazda/menadžer je tako rekao…“

U tom trenutku, pretpostavljam da je gazda/menadžer izašao, konobar mu je šapnuo nešto, na šta je gazda/menadžer pogledao u nas i kratko, skoro preko volje rekao: „Ajde, možete da uđete…“, moj odgovor je bio veoma diplomatski: „Druže, sada ne bih ušao ni da nas častiš svo petoro!“

photo-1
„Restoran je do daljnjeg zatvoren“

Poprilično isfrustriran celim spletom okolnosti, krenuo sam ka dnu Skadarlije i direktno ka klubu, da bi nas konobar jednog od preostalih objekata pitao da li hoćemo da uđemo.

Odsečno sam i prilično drsko odgovorio da nismo baš gladni, na šta se on nasmejao. „Pa naravno da niste gladni kad je skoro jedan, ‘ajde uđite“…

Pogledali smo se međusobno i jedno nevoljno „Hajde da vidimo…“ se oteglo, skoro nečujno.

Unutra – živa svirka, odlična atmosfera i izuzetno pristupačne cene, što nas nije u zaustavilo u pravljenju izuzetno pristojnog računa za petoro.

Oko sat i po-dva kasnije i računa od 11.500 dinara (sa napojnicom, naravno), produžili smo u klub, gde smo ostali do ranih jutarnjih sati.

Šta je poenta cele priče?

Mislim da kao ugostitelji, nemamo pravo da biramo goste, jer smo mi tu zbog NJIH, a ne oni zbog NAS. Parafraziracu jednog od mojih profesora: „Mozemo da imamo najbolju lokaciju, najbolje sobe, najbolju hranu, najbolju uslugu, ali nam sve to nista ne vredi, ukoliko nemamo goste!“

Autor: Vlada Stojanov

2 thoughts on “Marketing na srpski način

  1. Ovo što si opisao u tekstu dešavalo se i meni. Mogao si bez problema da napišeš u koju kafanu su vas pozvali… što da im ne napraviš reklamu, kad iz priče shvatam da ste se dobro proveli (čim je ceh ovoliki).

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s